Italijanski srećni novčić i duplo finale za zaborav: Te 1968. Jugoslavija je bila baš blizu

Evropsko prvenstvo u fudbalu konačno je dobilo svoju (relativno) prepoznatljivu formu 1968. godine. Naziv Evropski kup nacija, konačno je odstranjen, a turnir je nazvan onako kako ga i danas znamo. Takođe, usled velikog broja prijavljenih reprezentacija (31), nok-aut kvalifikacije su zamenjene takmičenjem po grupama. Konačno, poslednja razlika u odnosu na prethodna dva izdanja kontinentalnog turnira Starog sveta, bilo je prisustvo neprikosnovenih Nemaca - od tada, pa do danas njihovo učešće nikada nije dovedeno u pitanje, iako će završnica ovaj put proći bez "pancerske" dominacije...

Nacionalne selekcije su bile podeljene u osam grupa, iz kojih su samo prvoplasirane ekipe prolazile u četvrtfinale, odakle bi se dalje išlo na finalni turnir - ovaj put održan u Italiji. S obzirom da je jedan tim nedostajao kako bi se formirala ujednačena grupna faza, Grupa 4 se sastojala od tri tima, a tu se našla i reprezentacija Jugoslavije, zajedno sa gorostasnim debitantom u vidu Nemačke, odnosno potpuno zanemarenom Albanijom. 

Posle dve pobede nad balkanskim komšijama (4:0, 2:0), te jedne nad "pancerima" (1:0, ali i poraza sa 1:3 u gostima), ekipa koju je sa klupe predvodio Rajko Mitić se našla u nezavidnoj poziciji - čekala je, usled lošijeg međusobnog skora, i gol razlike, da Albanija "otkine" bodove Nemačkoj. Toliko je neočekivan bio ishod koji je usledio, da su Branko Rašović, Vladica Kovačević i Slaven Zambata dobili dopuštenje da odu na odsluženje vojnog roka tako da posle nisu mogli da igraju na Kupu nacija. Ipak, kako to obično biva, nezamislivo se dogodilo, i posle 0:0 u Tirani, naši su mogli da počnu sa slavljem jer su prošli u četvrtfinale Evropskog prvenstva. 

 

 

Tamo su se pored Jugoslavije našle reprezentacije Španije, Bugarske, Sovjetskog Saveza, Italije, Mađarske, Francuske i Engleske. U četvrtfinalnom okršaju, "plavi" su u deklasirali "Trikolore" sa ukupnih 6:2 (1:1, 5:1), a pored naših, jedini tim koji je relativno lako došao do finalne faze je engleski, pobedom nad prošlogodišnjim šampionom, "crvenom furijom", rezultatom 3:1 (1:0, 2:1). 

Preostale dva učesnika turnira na Apeninima, bili su domaćini, tesnim preokretom protiv Bugarske 4:3 (2:3, 2:1), predvođene Hristom Bonevim, i Sovjeti, koji su prošli ponovo nesrećne Mađare. Iako je selekcija iz centralne Evrope uspela da trijumfuje u prvom meču u svom domu sa 2:0, "Zbornaja" je uz velikih 3:0 na ruskom tlu preokrenula i obezbedila sebi treći nastup zaredom na završnici šampionata Starog kontinenta. 

Polufinale i finale Evropskog prvenstva održalo se u Napulju, Firenci i Rimu između petog i desetog juna, i bilo je istorijsko iz nekoliko razloga. Pre svega, bizaran okršaj između Sovjetskog Saveza i Italije je završen bacanjem novčića. Naime, u finalu se igrala ponovljena utakmica, ali što se tiče faze pre te, nasumični odabir je bio implementiran kao "najbolje" rešenje. Posle mukotrpnih 0:0, kapiteni ekipa su pošli u arbitarske prostorije kako bi se donela odluka ko će se boriti za trofej. Albert Šesternjov, sa jedne, i Đačinto Faketi sa druge strane, a Kurt Čenčer, kao donosilac presudne odluke. Izjava vođe tima sa "Čizme" najbolje opisuje kako je sve izgledalo. 

 

 

"Otišao sam sa ruskim kapitenom. Pošli smo u svlačionice zajedno, u društvu dva delegata, po jedan iz obe ekipe. Sudija je izvukao stari novčić, i ja sam izabrao pismo. Bila je to ispravna odluka i Italija je prošla u finale. Otišao sam trčeći nazad, gore, na teren, a stadion je i dalje bio krcat sa 70 hiljada navijača, koji su čekali ishod. Moje slavlje im je reklo da mogu početi da se raduju italijanskoj pobedi", ispričao je svojevremeno Faketi o ishodu meča u Napulju.  

U drugoj utakmici, odigrajoj u Firenci, Jugoslavija je savladala Englesku sa 1:0, kasnim golom Dragana Džajića. Mediji "Gordog Albiona" su potcenjivali našu selekciju, a jedan od nasova u tadašnjim "Gardijan" novinama glasio je "Jugosloveni su slabi". Ipak, popularni Džaja je centriranu loptu sa levog krila u 86. minutu od Musemića, sa kojim je prethodno zamenio mesto, „zalepio“ na grudi, a onda je raspalio levicom pored engleskog kapitena Bobija Mura i iznad ruku golmana Gordona Benksa. Još fascinantnije deluje rezultat sa aktuelnim svetskim šampionima, ako uzmemo u obzir da je Ivica Osim usled povrede morao da stoji na desnom boku jer zamene tada nisu bile mogućnost. 

U svakom slučaju, sve je bilo spremno za okršaj sa domaćinima, spektakl na velikom stadionu "Olimpiko", pred 70 hiljada ljudi, nije obeležio nijedan igrač sa terena (iako je Džajić igrao kao dobitnik Zlatne lopte), već sudija Gotfrid Dinst. Jugoslavija je nastupila u sastavu Ilija Pantelić, Mirsad Fazlagić, Milan Damjanović, Miroslav Pavlović, Blagoje Paunović, Dragan Holcer, Ilija Petković, Dobrivoje Trivić, Vahidin Musemić, Jovan Aćimović i Dragan Džajić.

 

 

"Plavi" su čitav meč delovali kao bolja ekipa, ali je bilo evidentno da se domaćinu dopušta značajno grublja igra. I pored takozvanog "navlačenja", naš najbolji igrač, i toliko puta pomenuta legenda Crvene zvezde, prihvatila je loptu od Musemića u 39. minutu, izborila se za mesto, i uspešno zatresla mrežu nemoćnog Dina Zofa. Malo je falilo da start nad Džajićem već u sledećem napadu bude okarakterisan kao prekršaj u kaznenom prostoru, čak su i tamošnji mediji pisali da bi italijanski selektor svirao faul u toj situaciji, ali je Dinstova pištaljka tada mirovala. 

Imali smo još prilika. Ostaće upamćeno da je Džajić sa levog boka uspešno uspeo da proturi loptu ispod golmana, ali da se ona kolebljivo kotrljala na liniji, dok se poput srećnog i negostoprimljivog novčića polufinala nije otkotrljala dalje od nečuvane mreže, pre nego što je Jovan Aćimović (zamena za Ivicu Osima koja je doputovala iz Beograda), uspeo da je klizećim startom utera tamo gde joj je i bilo mesto. Nažalost, to je bilo sve. Akcije naših je švajcarski sudija u više navrata sekao, prepuštajuči loptu Italijanima, a polako preuzeti pristisak reprezentacije sa "Čizme" urodio je golom Anđela Domenđinija deset minuta pre kraja. Kasnije će se pričati da je sudija Dinst dobio posao kao "nagradu" za prethodno "vanredno" odsuđeno finale Svetskog prvenstva u Engleskoj, da je Švajcarska pre ocene arbitraže suspendovala svog sudiju, ali jedino što ostaje upisano u istoriji je nerešen rezultat i ponavljanje meča. 

Naredni duel, pred znatno manje ljudi, Italijani su lako pobedili. Jugosloveni su bili potpuno demotivisani, ali i izmoreni. U redove domaćina se posle preloma noge vratio Luiđi Riva, zajedno sa pet novih igrača (tada današnji spisak još nije bio osmišljen). Što se naših tiče, umesto Ilije Petkovića je uleteo Idris Hodžić, koji je kasnije pričao da je u neznanju da će igrati, proveo čitav dan šetajući Rimom. Posle se ispostavilo da su Mitić i Bora Kostić računali na njega da "uleti" umesto jednog od naših najboljih igrača zbog problema sa čirom u želucu. Nzeačuđujuće, golovima pomenutog Rive, te Pjetra Anastazija, Italija je u svojoj kući došla do prvog naslova prvaka Starog kontinenta. 

 

 

Dragan Džajić je kasnije na sledeći način pominjao 1968', ali i meč sa timom sa "Čizme". 

"Na Evropskom prvenstvu '68. imali smo odličnu ekipu i postigli smo dobar rezultat. Da se Ivica Osim nije povredio i da su sudije bile objektivnije, možda smo mogli i da budemo prvaci. Za mene je to takmičenje bilo prelomno jer sam dobio internacionalnu potvrdu svojih igračkih sposobnosti. Posle tog takmičenja je odmah usledio i poziv iz FIFA da igram za Tim sveta", prisećao se godinama kasnije Dragan Džajić.  

Nikada kasnije nećemo biti toliko blizu osvajanju turnira, a čitava farsa u Italiji neće biti zaboravljena i do današnjih vremena, a oni stariji su u liku Feliksa Briha, ozloglašenog sudije sa meča sa Švajcarskom (krajnje poetično) 2018. u Rusiji videli samo moderno oličenje Dinsta, čoveka koji je oduzeo Jugoslaviji šansu da se okiti titulom šampiona Evrope.