Maja Ognjenović za Arena sport: Ni u jednom finalu nisam imala tremu kao pre odbrane diplomskog rada

Jedna od modernih mantri novogodišnjih praznika kaže da su to dani obaveznih preispitivanja i rekapitulacija, kada ljudi sabiraju i oduzimaju, podvlače crte i prave osvrt na prethodnih 12 meseci. Maja Ognjenović, trofejna kapitenka odbojkaške reprezentacije Srbije, tehničarka retke inteligencije i nepresušnog sportskog žara, nije ta vrsta račundžija ali nije ni neko ko ne haje za juče i izbegava suočavanje sa (ne)učinjenim.

"Reč preispitivanje mi zvuči nekako grubo, pre bih rekla da rekapituliram situacije, izbore, događaje... S tim što takva sumiranja pravim više puta u kalendarskoj godini, jer mi sportisti imamo klupske polusezone, u mom slučaju ispresecane takmičarskim ciklusima s reprezentacijom. Baš sam ovih dana komentarisala sa kumom kako me pred kraj svake godine uhvati neka melanholija. Osvrćem se unazad, pitam se da li sam bila dovoljno dobra, jesam li nešto mogla drugačije, koliko sam zahvalna na svemu... Ranije sam bila previše samokritična, sada se trudim da akcentujem pozitivne stvari. Što se tiče euforije novogodišnjih praznika, potpadam malo pod njen uticaj ako sam u tom trenutku na Zapadu, a zapravo mi mnogo više nedostaje prava Božićna atmosfera, jer ne mogu taj sveti dan da dočekam u krugu cele porodice", kaže na početku razgovora za Arena sport zvezda italijanskog Skandićija, čija je članica postala prošle godine, posle trećeg mandata u Ezačibašiju.

# Imate li običaj da sumirate vašu dugu i, malo je reći, uspešnu karijeru?

"Kod mene se to dešava isključivo kada me drugi podsete na nju. Imam jednog prijatelja koji pomno prati moju karijeru, od samih početaka, pamteći bolje stvari od mene same. Zna tačno gde i kada sam igrala bitne utakmice, ko je bio protivnik, kakav mi je bio učinak, kada i šta sam osvojila... Ili kada dođem u Istanbul, pa me prijatelji i poznanici iz Ezačibašija podsete na neke stvari. Ja retko razmišljam o tome, jer se stalno smenjuju događaji u mom profesionalnom životu. Bitno mi je da još uživam u odbojci, poslednjih godina više nego ikada, što valjda dođe sa iskustvom i stečenim samopouzdanjem. Ništa mi ne pada teško, volim da treniram i igram, znam kako da se dam a ne potrošim, da bih mogla stalno da se ponavljam i budem korisna ekipi. Ne bih da zvuči pretenciozno, ali toliko sam postala sigurna u sebe da mi se nekada čini da mogu uraditi sve što sam zamislila. Bez opterećenja time koliko ću još trajati na terenu".

 

MN Press

# Osvojili ste skoro sve što se moglo osvojiti sa reprezentacijom, osim zlatne olimpijske medalje. Sada kada su sve bliže Igre u Parizu da li je još više želite ili, baš suprotno, mirno očekujete leto i vaš verovatno poslednji pokušaj da je uzmete?

"Spadam u grupu sportista koji znaju da se nose sa velikim rezultatskim pritiskom, zahtevnim tuđim očekivanjima i ambicioznim ličnim ciljevima. Ne mogu da me ometaju i sputavaju, pa u tom duhu očekujem još jedne Olimpijske igre. Ne opterećujem se osvajanjem zlatne medalje, jer bi i druge dve bile uspeh u takvoj konkurenciji, samo vremenom uzbuđenje postaje sve intezivnije".

# Nekada psiholozima "nije bilo mesto" u sportu, a danas su sve prisutniji u njemu. Koliko su potrebni sportistima?

"Verujem da je u svetu modernog sporta od krucijalne važnosti imati psihologa u timu, pogotovo u individualnim sportovima, gde čovek može da se osloni samo na sebe, glavnog i kondicionog trenera. U kolektivnim odgovornost deliš sa više ljudi, oni ti čuvaju leđa i podupiru te kada je to potrebno. Ja sam takvu stručnu podršku imala samo u Vakifbanku, gde su seanse prvo bile obavezne, a onda prepuštene ličnoj volji i potrebama. U privatnom okruženju imam ljude koji redovno idu na terapiju ili potpuno zaziru od takvog preispitivanja. Recimo, jedna prijateljica me godinama nagovara da idem na psihoanalizu, a ja smatram da je potrebno biti spreman za duboko "kopanje" po sebi iz dubine duše, od najranijeg detinjstva. Mene su iskustvo, stručna literatura, razgovori sa starijim i mudrijim ljudima naučili kako da se postavljam u različitim okolnostima. Recimo, znam kako da pomognem sebi, saigračima i treneru posle svake izgubljene utakmice ili tokom drugih kriza. Trudim se da iz dana u dan budem bolja i radim na sebi". 

 

MN Press

# Imate više Olimpijskih igara iza sebe, taman da nam iz prve ruke kažete da li je to zaista takmičenje svih takmičenja?

"Definitivno su Olimpijske igre, same po sebi, drugačije takmičenje od Evropskih ili Svetskih prvenstava, još više od odbojkaških Gran prija i Liga nacija. Ne samo zbog toga što, u mom sportu, od toliko reprezentacija u kvaifikacijama knjiga spadne na samo 12 ekipa. Kada pričam o Igrama uvek volim da apostrofiram neverovatnu atmosferu u olimpijskom selu. Menzi, pre svega. Toliko šampiona, velikana i mega zvezda na jednom mestu, kao na primer u Pekingu, gde sam u istom redu za hranu stajala sa košarkašima američkog drim tima, našim Novakom Đokovićem, sestrama Serenom i Venus Vilijams, Juseinom Boltom... Svi smo zajedno i svi težimo da završimo na pobedničkom postolju, bez obzira da li je to realno ili nerealno u konkretnom slučaju. Imam dve olimpijske medalje, od čega mi je definitvno, ako tako može da se kaže, draža ona iz Rio de Žaneira. Prvi put se najduže pamti.

 

MN Press

# Da li ste od onih sportista što se klone svog posla mimo treninga i takmičenja ili, baš suprotno, pasionirano pratite svoj i druge sportove?

"Ni u slobodno vreme ne mogu i ne želim bez odbojke. Mušku pratim malo manje od ženske, a redovno gledam italijansku, tursku, rusku ligu... gde sam igrala ili sada igram. Prvenstva gde su mi prijateljice, takođe. U poslednjih par godina sve više i srpsku, zbog mlađih naraštaja. Gledam i košarku, pre svega Crvenu zvezdu i Partizan u Evroligi, a dok sam živela u Istanbulu umela sam da odem i na derbije Fenerbahčea i Efesa, najviše dok smo imali naše igrače u njima. Jedino fudbal nikako. Od kako sam opet u Italiji samo se površno informišem o Seriji A, najviše o klubovima sa Srbima u timu i najvećim derbijima". 

# U čemu nalazite spokoj, odakle crpite energiju kada posustanete?

"Izvorna porodica i brak sa Danilom su mi najveće uporište, mesto sreće, oslonac, zaklon... U isto vreme, važno mi je da sam sama sebi dobro društvo, kada nema najmilijih pored mene. Mir i svrhu pronalazim i u veri. Ona me vodi, čuva, inspiriše... kroz život i karijeru". 

 

MN Press

# Odbojka vas je vodila u Italiju, Tursku, Poljsku, Rumuniju, Grčku i Rusiju. Koji su vam klubovi, gradovi i zemlje ostali u srcu?

"Istanbul, definitivno. Ne zato što sam najduže igrala u tom gradu, već zbog prijatelja i dobrih poznanika stečenih u Vakifbanku, o Ezačibašiju da ne pričam. Svaki kontakt s njima me ugreje posebnom ljudskom toplinom. Volim taj duševan i kvalitetan narod, prijaju mi tamošnja klima i puls grada, na Bosforu se stvarno osećam kao kod kuće. I Atina mi je omiljena. Svako leto idem idem tamo, makar na jedan dan i jedan kapućino sa prijateljima".  

# Uz sve obaveze uspeli ste da steknete visoko obrazovanje i to dve fakultetske diplome. Zbog čega vam je to bilo važno?

"Odrasla sam u porodici u kojoj je bilo važno biti obrazovan, pa sam tako vaspitana, posle prelaska iz Zrenjanina u Beograd, zbog Crvene zvezde, insistirala da ostanem u mojoj gimnaziji, u to vreme jedne od najcenjenijih u Srbiji. Zbog profesora starog kova i negledanja kroz prste. Mogla sam nastaviti lakšim putem, ali nisam htela, već sam vanredno stigla do diplome. Nekoliko godina posle toga upisala sam poslovnu ekonomiju i, uz ogromno razumevanje profesora na tom privatnom Univerzitetu za moje fizičko odsustvo i dinamiku života, završila je nakon nekog vremena. Onda sam pre par godina, na inicijativu profesora odbojke Milenka Vukovića, postala studentkinja Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu. Njemu, nekolicini profesora i dekanu dugujem veliku zahvalnost za pomoć i podršku za nekog ko je pored svih sportskih obaveza učio ozbiljno i obimno gradivo i radio projekte, stičući pored uskostručnog i znanja iz psihologije u sportu, menadžmenta, engleskog... Toliko sam bila ponosna kada sam došla do zadnjeg dana. Nervozna i uplašena u isto vreme. Ni u jednom finalu nisam imala tremu kao pre odbrane diplomskog rada, šta da vam kažem kada da sam celoj porodici i svim prijateljima zabranila da prisustvuju. Samo je Danilu bilo dozvoljeno da bude uz mene".   

 

MN Press

 

# Plašite li se života posle aktivnog bavljenja sportom, jer odjednom vam dani neće biti isprogramirani? Mnogi su se pogubili kada su dobili višak slobodnog vremena. 

"Imam dva načina razmišljanja na tu temu. S jedne strane, nikada neću biti besposlena, jer svaki moj dan mora biti produktivan i smislen, makar radila i najobičnije stvari. S druge strane, nadam se da neću biti toliko rigidna u trošenju vremena, jer sada i u vreme odmora, posle nedelju dužeg spavanja i opuštanja moram ponovo precizno da planiram, zakazujem i navijam alarm za kafenisanje, frizera, druženja... Danilo ume da me pita "mora li to baš danas, ako može i sutra", ali šta ću kada ne volim život s previše praznih hodova", kaže višestruka prvakinja Evrope i sveta sa Srbijom, osvajačica brojnih klupskih trofeja sa različitim timovima i dobitnica mnogih individualnih priznanja.