Ni sada, 35 godina kasnije ne znam kako smo izgubili od Argentine: Dragan Stojković se prisetio Mundijala u Italiji 1990. godine

Pune tri i po decenije su prošle od Mundijala u Italiji 1990. godine na kojem je fudbalska reprezentacija Savezne Federativne Republike Jugoslavije nastupala poslednji put, a omdah nakon toga ta zemlja se raspala.

"Plavi" kako su ih tada zvali odigrali su jedan od najboljih turnira u istoriji, a zaustavljeni su u četvtfinalu od Argentine.

O toj, ali i onoj čuvenoj utakmici protiv Španije u kojoj je postigao dva fenomenalna pogotka pričao je u razgovoru za sajt Fudbalskog saveza Srbije selektor Dragan Stojković. 

"Vreme prolazi, sećanja ne blede. Prosto ne verujem da je prošlo toliko godina. Jubileji zato i služe. Da nas podsete da smo ostavili trag u istoriji i to je nešto što niko ne može da nam oduzme. Možete da postignete hiljadu golova na nekim nevažnim turnirima ili prijateljskim utakmicama, ali to nema nikakvu vrednost u poređenju sa Svetskim prvenstvom. To su trenuci kada se takmičite sa samim sobom i pitate se da li zaista pripadate svetskom vrhu ili ste samo igrač za lokalne sredine. Sudbina vam ponudi pozornicu, a na vama je da iskoristite priliku i svetu pokažete kakav talenat posedujete i od kakvog ste materijala sazdani", počeo je priču Dragan Stojković.

Uvertira u Mundijal snova nije bila nimalo prijatna.

"Zvižduci na 'Maksimiru' tokom prijateljske utakmice protiv Holandije naterali su nas da se zapitamo za koga mi to igramo, gde idemo i čemu služimo. Posle poraza od Borca iz Baljaluke i Milana, svakako najteži trenutak u mojoj karijeri. Došlo mi je bukvalno da odem sa terena i dignem ruke od svega. Svi su bili u šoku, čak se i selektor Holandije Leo Benhaker čudio otkud toliko ‘holanđana’ na stadionu u Zagrebu."

 

 

Odlazak u Italiju i čitava ceremonija oko otvaranja Svetskog prvenstva doprineli su da "plavi" brzo zaborave ispraćaj iz Jugoslavije.

"Kamp u Sasuolu omogućio nam je neophodan mir uoči meča sa SR Nemačkom. Dobar teren, odlična hrana, maksimalni uslovi za rad, sve što nam treba. Imali smo i neočekivanu, ali prijatnu posetu u hotelu. Monika Seleš, zvezda u usponu i teniserka koja je nekoliko dana ranije osvojila Roland Garos protiv Štefi Graf, došla je da nam poželi sreću na startu šampionata."

Protiv Mateusa i drugova ne bi nam pomogla ni sreća tri Monike Seleš.

"Velika i moćna Nemačka. Ilgner na golu, Breme, Buhvald, Klinsman, Feler… i pre svega nezaustavljivi Lotar Mateus. Odigrao je na nivou Zlatne lopte svetskog fudbala. Dva fantastična gola. Kod drugog je vukao loptu 40 metara i pocepao mrežu Tomice Ivkovića. Niko nije izašao u blok. Ne zato što nisu hteli, nego nisu stigli. Početak za zborav, iako se znalo da ta prva ne znači ništa. Nama se sudbina rešavala u mečevima sa Kolumbijom i Emiratima."

Novinari to nisu tako shvatili.

"Reakcija je bila žestoka. Osuli su drvlje i kamenje po reprezentaciji. Osim je za meč sa Kolumbijom napravio dve izmene u timu, ceh su platili Baljić i Savićević. Najviše su mu zamerali zbog Sušića koji je u tom trenutku imao 36 godina. Ali, Pape je bio majstor fudbala. Sa loptom je mogao šta je hteo i uvek u korist tima i službi rezultata. Lako je biti general posle bitke, zašto mu pre utakmice nisu savetovali da izostavi Sušića, pa da oni preuzmu odgovornost u slučaju lošeg rezultata."

 

 

Zanimljiva fotografija osvanula je na naslovnoj strani ‘Sportskog žurnala’ na dan meča sa Kolumbijom.

"Na slici deluje kao da pokazujem Ivkoviću kako je trebalo da uhvati loptu posle šuteva Mateusa. Daleko od toga. Tomica je bio odličan golman, što je i pokazao u daljem toku turnira. Kolumbija, biti ili ne biti. Klasična južnoamerička ekipa, sa nekoliko odličnih igrača… Valderama, Rinkon… Vrlo nezgodni i opasni. Uostalom, iznenadili su Nemce i kao treći u grupi izborili plasman u osminu finala."

Borbu prsa u prsa rešio je fantastičan gol Davora Jozića.

"A na čiji pas? Pa, Safeta Sušića! E, to je Pape. Zato, nemojte mnogo da ga napadate i kritikujete, jer je to igrač koji vam rešava pitanje života i smrti. Osim je osvežio ekipu sa Jarnijem i Pančevom, zasluženo smo slavili i napravili ogroman korak ka drugom krugu."

Trebalo je odraditi rutinski posao protiv totalnih autsajdera u trećem kolu.

"Upozoravao sam pred Emirate da najmanje opuštanje može skupo da nas košta. Oni su imali basnoslavna obećanja njihovog šeika. Po Ferari svakom igraču za plasman u drugi krug, zlata koliko su teški za ulazak u finale, a zlatne poluge za pobedu protiv Jugoslavije. Ušli smo maksimalno ozbiljno u meč, brzo dali gol i mirno priveli posao kraju. Darko se raspucao i na pravi način iskoristio pruženu šansu."

Selidba u Lago di Gardu razbila je monotoniju Ređo Emilije i prijala Osimovim pulenima pred bitku sa Španijom.

"Mir je dobar do jednog određenog trenutka, posle počne da smeta. Katanec i ja odigramo partiju tenisa i ne znamo posle šta ćemo sa sobom. Umesto da se odmaramo za utakmicu, mi se iz dosade još više umorimo. Lago di Garda je prelepo mesto, 20 km od Verone, volim i dan danas da odem tamo i prošetam pored jezera."

Osmina finala i tri moguća rivala: Urugvaj, Belgija i Španija.

"Navijao sam za Španiju. Ne samo zbog blizine mesta odigravanja utakmice, već i zato što smo želeli revanš za poraz u Ljubljani u predigri Svetskog prvenstva. Pokazali smo i tada da imamo čime da odgovorimo zvezdama španskog fudbala poput Butragenja, Mičela, Salinasa, Martina Vaskeza. Mi smo davali izjave da želimo Špance, oni su davali izjave da žele Jugoslovene i pokazalo se na Bentegodiju ko je bio u pravu.

 

 

Verona, 26. jun 1990. godine. Vreme za naplatu svih dugova.

"Nokaut sistem. Mi ili oni. Paklena vrućina, preko 40 stepeni Celzijusa. Kreće kontra, a meni duša u nosu. Kažem sebi: ‘hajde, još samo ova akcija’. Imao sam taj neki mentalni sklop da u najtežim trenucima utakmice izvučem poslednje atome snage. Trčim ka šesnaestercu Španije i već vidim sebe kako postižem gol. Samo da Zlatko Vujović prebaci Sančiza i da lopta dođe do mene."

Zlatko centrira, ali ni približno onako dobro kao Radanoviću za istorijski gol protiv Bugarske.

"Vidim da je kratka i molim boga da je Katanec glavom prebaci na drugu stativu. Kada je počela da pada nijednog trenutka nisam imao dilemu. Znam da bi milion igrača šutnulo iz prve. Zalomio sam Martina Vaskeza, a ostalo je istorija. Đurković je i pre šuta počeo da viče GOOOOOL! Bio je odličan komentator. Sećate se onoga: ‘tako Dejane, čuvaj loptu i zamisli da si u Podgorici.’ Ili ono ‘Sušić, Sušić, Sušić… i svi su oni Sušići.’ Genijalno. Zanimljivo da je Zubizareta posle lažnjaka ostao vrlo pribran. Nije naseo na foru, što je moglo znatno da mi oteža posao.“

Moglo…

"Video sam u deliću sekunde jedino mesto kuda bi lopta mogla da prođe i završi u mreži. Plašio sam se ako šutnem poluvisoko, ispružiće ruku i odbraniti. Dozirao sam šut taman toliko da igrač Španije koji se zaleteo da spase sa gol-linije nema šanse da interveniše. Sve je bilo savršeno izvedeno i Jugoslavija je povela sa 1:0."

Drugi minut prvog produžetka, Savićevićev nezadrživ prodor Španci zaustavljaju prekršajem.

"Slobodan udarac, tu je Dejo, tu je Pape… Prišao sam i rekao: ‘ostavite meni’. Opet sam je video u golu, to je neverovatan osećaj. Vidite ugao, vidite živi zid, verujete u sebe. Ako je dovoljno jaka, ako je brza, ako dobije silaznu putanju, Zubizareti nema spasa. Kratak zalet, udarac i Španci su opet na kolenima. Okrenuo sam se i prekrstio. Možda je i to pomoglo da ostane 2:1."

 

 

Posle simultanki u dva meča osmine finala, niko u Italiji više nije govorio o četvrtfinalnom duelu Jugoslavije i Argentine, već o sudaru dva čarobnjaka svetskog fudbala – Piksija i Maradone.

"Izlazim na zagrevanje i gledam samo u njega. Kao opčinjen. Pitam sebe da li je moguće da igram protiv najboljeg. I kažem’sebi: ‘evo ti prilike, dokaži da si na njegovom nivou’. A on ležaran, razvezao pertle i žonglira kao u parku. I tada sam shvatio: pa zato i jeste najbolji. Fudbal je igra. A glavnu reč vode oni koji nisu zaboravili da se igraju."

Jugoslavija se tog vrelog popodneva u Firenci igrala fudbala, a Argentina prošla u polufinale.

"Ja ni danas, 35 godina kasnije, ne umem sebi da objasnim kako smo izgubili od Argentine. Na osnovu svega što smo prikazali, pokazali, stvorili i dokazali, mi smo bili ekipa koja je morala da putuje u Napulj na veliko polufinale protiv Italije. Da li je Argentina bila bolja? Nije. Da li je zaslužila da ode dalje? Ne, nikako. Igrali smo 90 minuta sa igračem manje i održali čas fudbala aktuelnom prvaku sveta."

Prošlo je tri i po decenije, a i dalje uzdišemo zbog šansi Sušića i Savićevića u produžecima utakmice.

"Dejo mi je skoro poslao snimak na kome se vidi da mu je lopta odskočila u presudnom trenutku. Na stranu sve, meni je Papetova šansa ostavila jači utisak. To su sutuacije koje je Sušić rešavao zatvorenih očiju. Da onako loše reaguje, da mu se lopta onako odbije… Ne verujem. I trudim se i dalje da nađem odgovor. Neko je tog dana negde gore zapisao da Argentina mora da ode u polufinale. I šta mi tu možemo."

 

Neko je negde gore zapisao i epilog drame na Bentegodiju. I dva pogotka za antologiju. Dva remek-dela niškog umetnika u kopačkama:

"Loža je protiv Španije bila prepuna poznatih ličnosti iz svih sfera života. Princ Albert od Monaka, Plasido Domingo, Henri Kisindžer, Montecemolo, Biljardo, Platini… Sa Mišelom sam se sreo posle utakmice, bio je oduševljen potezom kod prvog gola, a ja sam mu rekao da bi i on to isto uradio", rekao je Stojković.