Stanojevićev poraz protiv Lugana: Švajcarski sat nije otkucao Partizanu

Posle još jednog poraza u Evropi, već nikome nije do smeha (ako je u skorije vreme i bilo). Navijači Partizana koji su posle utakmice crno-belih dobili infekciju žive rane gledajući košarkaše kako "ispuštaju" (navodnici verovatno nikada veći nisu bili), već viđeno finale OI, osetili su gorak ukus poraza na kvadrat. Srećom, većina ih je otpočetka pratila "orlove", te kada su pogledali na aplikaciju za rezultate i primili k znjanju da su crno-beli opet poraženi, mogli su mirne duše da se vrate tugovanju za olimpijskim zlatom. 

Međutim, onih 3000 ljudi na stadionu Partizana sinoć, i te kako je znalo da je protiv švajcarske ekipe propuštena šansa. Napravimo odma eksklamaciju: "parni valjak" nije blistao i veoma je daleko od igre koja se može smatrati respektabilnom. Ublaženo rečeno, "za optimiste", možda se mogu videti pomaci i napredak od Dinamove devetke. 

Rečima aktuelnog trenera Hajduka o noćašnjem meču - "sometimes maybe good, sometimes maybe...", ali suviše su osetna ta "maybe" (i to ponajviše ono prvo) da bismo mogli komentarisati igru Stanojevićeve ekipe kao kompetentne, i tako praviti zaključke i izvlačiti pouke. Igra je takva kakva je, a priča o njoj se još ne otvara, a eventualno se s vremena na vreme može očiglednim konstatacijama kritikovati i obezvrediti. 

Zato se vratimo se za sekundu na ono što je pomenutih 3000 gledalo sa neke opuštenije pozicije. U dvomeč se ušlo sa predznanjem o Luganu izvučenim iz utakmica sa Fenerbahčeom, gde je specijalni Žoze Murinjo, i te kako morao da se pomuči za nastavak takmičenja u Ligi šampiona. Sada je predstava drugačija, i jasno je da Švajcarci nisu nikakav bauk. Gde je četiri gola Feneru bilo u Beogradu? Ko ih je pre samo nedelju dana izmislio, jer smo videli da ih Partizan i poklanja kada može? Da li je neko u UEFA napravio grešku na sajtu, ili Turci moraju da porazmisle o sopstvenom stanju u timu? 

MN Press

Lugano nije slomio Partizan, možda i njihovom krivicom, ali sem toga što su muljali loptu među nogama 90 minuta, konkretnost u napadu je nedostajala. Sa druge strane, crno-beli su čekali svoje prilike iz kontranapada, i kada su to radili relativno uspešno, moramo priznati da je moglo biti veoma nezgodno po Saipijev gol. Ksander Severina je ponovo pokazao kako je u završnici, sa ogromnom zadrškom rečeno, mlak, a Aldo Kalulu se uz njega afirmisao kao nesmrtonosno oružje. Ipak, kada je Stanojevićeva ekipa dočekala (naročito u prvom delu) da krene u tranziciju, izgledalo je kao da bi nešto moglo da se desi uz bolje okončanje napada.  

Pa gde je onda, zaboga, nestala ta iskra efektivnosti u nastavku? Bolje pričajmo o igri Lugana, oni je imaju. Zadnja linija momaka u plavim dresovima je skoro čitav meč stajala dosta visoko - neretko preko polovine terena, ili makar na samoj sredini. Kada je počela utakmica, odmah je postalo jasno po Kaluluovoj prilici, i pre nje, Saldanjinom trku - jedan dobar sprint utroje može stvoriti kapital. 

Kako je protcalo prvih 45 minuta, dva-tri puta smo videli Partizanovog Brazilca kako trči bez podrške, jednu dobru loptu Gajasa Zahida, ali i sjajnu energiju od Ibrahima Zubairua po levoj strani. Takođe, nekadašnji igrač Liona i reprezentativac DR Konga je dosta solidno pravio pritisak iza najisturenijeg napadača i evidentno je bilo da mu ta pozicija značajno više leži od krila. Po odlasku na odmor, svaki od 3000 grobara bi slagao kada bi rekao da se nije nadao "zlatnom" golu. 

Da, Lugano ne sme da dominira - Da, klub crno-belog renomea ne sme prepuštati inicijativu nekakvom italijansko-nemačkom hibridu na svom stadionu, ali zaustavimo se tu. Zar nije takav bio slučaj protiv Augzburga u gostima pre skoro deset godina, pa je postignuto čak tri gola (dva u drugom poluvremenu)? Može se prepustiti posed, bitno je šta se uradi sa ono malo što vam ostane. 

MN Press

Zar nisu onda mogla dva gola protiv Augzburga desiti i u nastavku na "JNA" sinoć? Možda i jesu. Partizan je odmah po povratku sa pauze imao šansu preko Kalulua, ali ovaj nije uspeo da se izbori za poziciju, a čak je i tražio penal, iako sudija Van der Ejk nije mnogo mario. Međutim, prelamanje je počelo još pre, odmah po sudijskom ozvaničenju 46. minuta. 

Aleksandar Stanojević je rešio da izvede Ibrahima Zubairua i zameni ga Jung-Džun Gohom. Potom je 12 minuta kasnije i Kalulua poslao na klupu za Bibarsa Natha, da bi sve krunisao izlaskom Saldanje i ulaskom Đorđa Jovanovića. Kada se setimo efekta koji je promena Gereta Sautgejta u polufinalu EURO '24 imala (Kejn ─> Votkins; Foden ─>Palmer) na igru Engleske, odluka crno-belog stratega je onda imala kontraefekat. 

Partizan je totalno izgubio na prodornosti. Goh nije mogao da nadomesti energiju i pritisak nekadašnjeg igrača Jedinstva (iako mu par dobrih dodavanja u prostor možda daje kredit za još jedan superligaški izazov); Jovanović nijednom nije uspeo da povuče tranziciju kao Saldanja (naravno, nije taj tip igrača, ali eto još jednog detalja za promatranje), a Natho je usporio igru i bio totalno bezopasan (klasa se vidi koliko i godine). Šta je Stanojević dobio ovim ulascima? 

Više nije bilo opasnosti od trčanja "parnog valjka", a onda je igra počela da se pomera sve više i više pred Jovanovićev gol. Bila je ona na polovini Partizana i pre, ali ne pred kaznenim prostorom, ne u njemu, nije bilo gola!

Kako onda shvatiti ono što se desilo u Humskoj? Svaka čast Aleksandru Stanojeviću što je došao u Partizan, što ima želju da popravi stvari i uzme ih u svoje ruke, jer se mnogi ne bi ni usudili, ili bi se nasmejali nepristojnoj (ali stvarno nepristojnoj) ponudi, ali ovaj poraz mora mu se okačiti na rever sa svim zaslugama. Kao što će Šamrok zauvek ostati neobrisiva mrlja, tako će i Lugano trajati kao tvrdokorna fleka srpskog stratega. 

 

 

Izmene su usporile Partizan (a sam strateg je istakao posle meča kako "brzinu nisu mogli da isprate"), oduzele mu i ono malo pretnje, i nametnule neka pitanja koja neće biti postavljena nikada (sem možda upitnicima u ovom tekstu). Čak i kada racionalizujemo određene poteze, kao što bi moglo biti izvođenje Zubairua na poluvremenu usled prevelike srčanosti kojom je mogao zaraditi i drugi žuti karton, nalazimo rupe. Poluvreme je bilo tek arhivirano, razgovor u svlačionici valjda i jeste ono što igrača koji jurca treba da smiri, a onog letargičnog da prodrma. Sam čin izvođenja odmah po početku poluvremena je u najmanju ruku impulsivan i signalizira nepoverenje. 

Ali greške se moraju zaboraviti, dok jedno kazujemo bez više puta spomenute zadrške - tvrdokorne mrlje se peru na visokoj temperaturi, a Stanojević sa svojim timom mora prirediti tu vrelinu protivniku u gostima. Švajcarski sat nije otkucao Partizanu (jednostavno ne radi kako su svi mislili), i u revanš se može ući sa "ono malo nade", samo pod uslovom da "parni valjak" uđe spreman da melje, jer je sa čekanjem nažalost gotovo. Greške stratega su ga u velikoj meri izuzeli iz opticaja.